Poslanik naređuje muslimanima da slijede njegovo Potomstvo, a ehli sunnet mu se suprotstavlja u tome

 

U prijašnjim poglavljima smo potvrdili da je Poslanikov, s.a.v.a., hadis, poznat kao hadis sekalejn, a to su njegove riječi: “Ostavljam vam dvije skupocjene stvari, ako ih se budete pridržavali, nikada poslije mene nećete zalutati, a to je: Allahova knjiga i moje Potomstvo, Ehli-bejt. Milostivi, Sveznajući me je obavijestio da se ovo dvoje neće razdvajati sve dok ne dođu meni do Havda (na Sudnji dan).”, sahih hadis, mutevatir, kojeg bilježe i šije, a i sunije u svojim sahihima i musnedima. Poznato je da je ehli sunnet vel džemaat odbacio Ehli-bejt

[Na nama je da kažemo da je ehli sunnet vel džemaat proklinjao Ehli-bejt, borili se protiv njih i ubijali ih. Znamo da je vođa ehli sunneta Muavija, a Muaviju su ohrabrili da se digne protiv Ehli-bejta Ebu Bekr, Omer i Osman, što i sam Muavija priznaje.]

i okrenuli se prema Imamima četiri mezheba koje su im propisali tiranski vladari.

Ako bismo htjeli ovu temu podrobnije sagledati, rekli bismo da se ehli sunnet vel džemaat borio protiv Poslanikovog Ehli-bejta, s.a.v.a., pod vodstvom emevijskih i abasijskih halifa. Zato, ako budeš tražio u njihovom vjerovanju i knjigama hadisa, nećeš naći da se spominje išta od fikha Ehli-bejta. Sav njihov fikh i hadise oni pripisuju neprijateljima Ehli-bejta, nasibijama, koji su se borili protiv njih, kao što su: Abdullah ibn Omer, Aiša, Ebu Hurejre i drugi.

Pola vjere kod njih je uzeto od crvenkasto-bijele Aiše i fakiha ehli sunneta, Abdullah ibn Omera, a ravija, prenosilac islama kod njih je Ebu Hurejre, a tulekai (oni koje je Poslanik oslobodio na dan osvajanja Mekke) i njihovi sinovi su sudije i zakonodavci u Allahovoj vjeri.

Dokaz da ehli sunnet vel džemaat nije postojao pod ovim imenom, nego su bili u skupini protivnika Ehli-bejta od dana Sekife. Oni su ti koji su kovali zavjeru o preuzimanju hilafeta od Ehli-bejta i njihovom udaljavanju sa političke pozornice ummeta.

Grupa ehli sunnet vel džemaat se formirala kao reakcija na šije koji su slijedili Ehli-bejt i pozivali se na njihov imamet slijedeći Kur’an i sunnet.

Prirodno je da nakon velikih fitni i ratova velika većina ummeta postane protivnik istine. Ovom dodajem da je Ehli-bejt bio na vlasti samo 4 godine, a to je hilafet Imama Alija i u tom vremenu su ga zaokupili krvavim ratovima.

A što se tiče ehli sunneta vel džemaata protivnika Ehli-bejta, oni su vladali stotinama godina i njihova vlast se pružala i na istok i na zapad, oni su imali sva moguća bogatstva, zlato i srebro, a ehli sunnet vel džemaat su bili pobjednici, jer su bili vladari, a šije pod vodstvom Ehli-bejta su bili pobijeđeni, jer su vladali nad njima, proganjani i ubijani.

Ne želimo duljiti mnogo ovu temu koliko želimo otkriti ono što je ehli sunnet vel džemaat skrivao, oni koji su se suprotstavili oporuci Božijeg Poslanika, s.a.v.a., koja sadrži uputu i štiti od zablude. A šije su se držale Poslanikove oporuke. Slijedili su njegovo Potomstvo i zbog toga su nailazili i nailaze na mnoge teškoće i nevolje.

 

Istina je da je ovo neslaganje i neposlušnost od strane ehli sunneta vel džemaata, a prihvatanje od strane šija, što se tiče sekalejna i njihovog pridržavanja, počelo sa četvrtkom koji je nazvan jevmu-r-reziija (dan kada se dogodila velika nesreća). Toga dana, Poslanik, s.a.v.a., je zatražio od prisutnih da donesu plećku (na kojoj se pisalo tada) i pribor za pisanje da im napiše oporuku koja će ih sačuvati od zablude. Omer je tada zauzeo oštar i opasan stav i odbio je da posluša Poslanikovu naredbu, uz tvrdnju da im je dovoljna Allahova knjiga i da nemaju potrebe za njegovim potomstvom. Iako je Poslanik rekao: “Držite se sekalejna: Kur’ana i Potomstva.”, Omer mu odgovara da mu je dovoljan samo jedan saklun (jedna dragocjena stvar), a to je Kur'an, i nema potrebe za drugim saklom. I upravo su ovo njegove riječi: “Dovoljna nam je Allahova knjiga.” Omerove riječi predstavljaju stav ehli sunneta vel džemaata, jer su Kurejšije bili zastupljeni u ličnostima Ebu Bekra, Osmana i Abdurahman ibn Avfa, Ebu Ubejde, Halid ibn Velida, Talhe ibn Ubejdullaha. Svi oni su ustali da podrže Omera u njegovom stavu.

Ibn Abbas kaže: “Jedni od njih su govorili kao Omer, a jedni su govorili dajte Poslaniku da napiše oporuku!”

Logično je da su se Ali i njegove pristalice od tog dana držali Poslanikove oporuke, makar bila i nenapisana, i radili su po Kur'anu i sunnetu. Da su njihovi neprijatelji makar radili po Kur’anu, koji su u početku prihvatili. Međutim, s vremenom oni su zapostavili njegove propise kada su došli na vlast. Koristili su idžtihad po svom nahođenju, a odbacili Kur’an.